Ne lipši Srbine do šarene vize

Tekst koji je izašao 26.4.2009. u Press magazinu.

Najpoznatiji srpski avanturista Viktor Lazić, koji sa Pressmagazinom kreće na dvogodišnji put oko sveta, ima niz peripetija sa papirologijom - za taj poduhvat mora da pribavi još 55 viza i najmanje četiri pasoša


Gledam ovu moju „ladu" i mislim se da li da kupim prikolicu za put. Nemam puno stvari, nešto rezervnih delova i odeće. Međutim, ja sam Srbin, ponosni nosilac našeg, ponovo crvenkastog, pasoša. Razlika između jugoslovenskog crvenog i srpskog crvenog krije se u nekoliko tona dokumenata koji su neophodni da bi se upoznavao svet. Jugosloven je trebalo samo da mahne pasošem na granici, a Srbin, ako kojim slučajem i stigne do granice, tu istovara prikolicu, raspakuje šator i mirno čeka da stranci utvrde šta to nije u redu sa njim i sa njegovom zemljom.

Dobio sam 45 viza do sad, prešao barem 200 granica, neke prolazio bez problema, neke sa celodnevnim zadržavanjima. Promenio sam pet pasoša i, evo, načinjem šesti. Putovanje je svojevrsno obrazovanje, a šta će političari sa obrazovanom ruljom? Tada bi bilo mnogo teže izjednačiti Pariz sa parizerom.

Naša zemlja je u poslednje vreme jurila Evropsku uniju kao petao kad krene da juri ćurku da bi joj pokazao svoje muške kvalitete. U toj trci je zaboravila da produži bilateralne ugovore koji se odnose na Jugoslaviju i njene (plave) pasoše. Na osnovu tih ugovora odobrenje za ulazak u nekoliko država (npr. Kina, Rusija, Mongolija, Kirgizija, Azerbejdžan) mogao je da izdaje naš MUP u Ljermontovoj za jedan dan, uz naknadu od 330 dinara. Za srećne nosioce novog pasoša potrebna je daleko ozbiljnija papirologija, a cena vize je najmanje 50 evra. Pošto mnoge od ovih zemalja kod nas nemaju diplomatska predstavništva, to znači da se pasoš, zajedno sa prevedenim dokumentima, mora slati u Sofiju, Budimpeštu ili Beč. Kada sam bio primoran da izvadim novi pasoš, malo je nedostajalo da ga zafrljačim u lice nedužnoj službenici.


Naša birokratija je zasnovana na sistemu „ne lipši magare do zelene trave", pa me političari teše kako ću jednog dana ići bez viza u Evropu i, kad uvedu vize za Mesec, verovatno da će za Srbe biti viznih olakšica. U međuvremenu treba da sedim kod kuće, oni će putovati i za mene. Što se tiče majke Rusije, bezvizni režim koji su nam uveli će još ko zna koliko da čeka na našu ratifikaciju. Pa nismo ludi da to obavimo preko noći, pa da se ne upotrebi za političku kampanju! Velike reči, dela nigde.

Crnogorci, Albanci, Hrvati - svi prolaze bolje. Da li smo mi najgori? U ambasadama su me savetovali da sa sobom pored novog, za svaki slučaj, ponesem i Miloševićev plavi pasoš. Više se ceni. Jutros me je nasmejao vic kako su jedanput teroristi kidnapovali sve bitnije srpske političare i tražili deset miliona evra otkupa. Pretili su da će ih, u suprotnom, sve politi benzinom i zapaliti. Nema država novca, sve pokradeno, pa su se građani organizovali da sakupe priloge... neko dao litar, neko dva, neko pet, koliko može.

Ja bih, vala, pun rezervoar!

Prvo se prolazi tortura naših službenika. Za novi pasoš sam morao da ustanem u četiri ujutru da bih otišao da zakažem termin za taj dan. Čekaš, a ne znaš da li ćeš uopšte doći na red, na kraju zaboraviš i što si došao. Kad dočekaš ono što ne znaš šta je, kao u Kafkinom „Procesu", sav sijaš od sreće. Gledam, ljudi došli sa ćebadima, termosima, kampuju. Jeee, u sedam ujutru sam dobio cedulju da ću moći da čekam naredni red u pet po podne. U zemlji Srbiji to je jednako dobitku na lotou.

Posle višednevnog obilaska naših institucija, prelazim na ambasade. Prepuna mi je kuća kojekakvih dokumenata, potvrda, računa.

Za početak mi treba samo osam ili devet viza. Do kraja putovanja više od 55. Najmanje četiri pasoša. Kod nas ne postoje „dodatni listovi" za pasoš, dobijanje nove putne isprave u inostranstvu je izuzetno otežano ukoliko u nekoj državi nemate registrovano prebivalište duže od tri meseca... Kad sam već Srbin, što ne bih ostao kod kuće?! Putovaću preko svojih demokratski izabranih predstavnika, luksuznije, duže i dalje nego što sam sanjao...

Najgori su u ambasadi Slovenije

Mnogo se nauči o zemlji na osnovu njihovih službenika. Zauvek ću pamtiti ljubaznost ljudi u konzulatima Filipina i Irske, ambasadama Malezije, Kine, Japana, Indonezije, čak i SAD. Nisam ni slutio da je najgore ophođenje prema našim građanima u ambasadi Slovenije. Žena za šalterom se brecala na sve redom. Dokumenta koja joj nisu bila potrebna bacala je strankama u lice kao psima. Iako imam besprekornu dokumentaciju, smatrala je da ne treba da budem u Sloveniji više od 15 dana, nije joj jasno šta bih duže tamo radio.

Možda je u pravu. Prođe čovek Sloveniju za dva sata. To što tamo imam bliske rođake, koji su mojoj majci u detinjstvu spasli život, nije dovoljno. Rekao sam im da sam profesionalni turistički vodič, da me zanima da obiđem njihove znamenitosti, možda nekom prilikom budem vodio ture kroz Sloveniju. Ali, prema rečima službenice, za to je potrebna posebna viza. Sa ovom, valjda, mogu samo da budem kod rođaka u kući i ne smem da izlazim napolje?!

Viktor Lazić

Ukratko o Viktoru

Viktor Lazić – dipl.pravnik, putopisac, licencirani turistički vodič, ovlašćeni prevodilac za engleski jezik i poliglota, ronilac, bibliofil, filatelista, numizmatičar i ko zna šta sve još, pisaće svake nedelje za Press sa svog putovanja oko sveta. Objavio je dve knjige a najnovija, S uma trag - o Sumatri, vulkanima, zemljotresima, piratima, ljudožderima i matrijarhatu izlazi početkom maja pre nego što se otisne na Veliki put, u izdanju izdavačke kuće Treći Trg,. Za više informacija pogledajte njegov sajt www.viktorlazic.co.rs.

Do Antartika i nazad sa srpskim pasosem

Aleksandra Dvorančić (1991), moja draga rođaka iz Slovenije, biće zadužena da održava moj blog. To je vredna i visprena gimnazijalka avanturističkog duha kojoj ništa nije teško i koja mi je nesebično pomagala na mnogim projektima. Pošto ću ja biti zauzet i tokom putovanja neću imati često internet, ona će vršiti sve promene na blogu i odgovarati na vaše poruke kada ja nisam u mogućnosti. Nemam reči kojim bih se mogao zahvaliti ovoj izvanrednoj osobi. Čast mi je što mogu da kažem da je poznajem i, štaviše, da smo rod. Uživajte u mojim avanturama i njenom radu!





Viktor Lazić odlučio je da ispuni svoje dečije snove i obiđe ČITAV svet. Svi znamo da je Viktor već obisao veliki deo Evrope, Azije, Severne Amerike ali to njegovom nemirnom duhu nije dovoljno. Čim je diplomirao na Pravnom fakultetu, Viktor je odlučio da krene na put. Na svoj voyage će krenuti poćetkom maja iz Beograda. Njegov plan je da sa polovnom ladom nivom krene kroz Evropu u Rusiju, gde će ostati približno 3 meseca. Da bi došao do Rusije, morao je da dobije mnogo viza. Neke je dobijo lako a za neke je morao da hoda na trepavicama. Zanimljiv članak o dobijanju viza je izašao 26.4.2009, u nedeljnom izdanju Press magazina. Ko ga pročita, mislim da će dobro da razmisli pre nego što se bude usudio da podnese molbu za slovensku vizu.

Viktor je odlučio da za sve nas koji pratimo njegova putovanja, članke u novinama, knjige...napravi blog gde će se on redovno javljati sa svojih putovanja. Naravno, slaće nam i dosta fotografija. Na ovom blogu će biti objavljeno sve što je Viktor napisao i sve sto su o njemu napisali drugi. Svi vi koji ćete to da čitate možete i da ostavite svoj komentar, predloge ili postavljate pitanja Viktoru, pa će vam on odgovoriti čim se dohvati interneta.

Najnovije Viktorine reporortaze sa putovanja možete da čitate svake nedelje u Press magazinu. Prvi članak je izašao 18.4.2009 sa naslovom „Do Antartika i nazad sa srpskim pasošem“.

Nadamo se, da će Viktor obići skoro sve gradove na svetu, upoznati nove kulture, ljubavi a i donijeti još barem toliko knjiga koliko ih ima kod kuće. Poželimo mu sreću!

Moja stara cipela, pola sveta videla. (Marko Kon & Milan Nikolic)....Sa novim Nike cipelama vidjet ces i drugu polovinu.

A.D.