Ne lipši Srbine do šarene vize

Tekst koji je izašao 26.4.2009. u Press magazinu.

Najpoznatiji srpski avanturista Viktor Lazić, koji sa Pressmagazinom kreće na dvogodišnji put oko sveta, ima niz peripetija sa papirologijom - za taj poduhvat mora da pribavi još 55 viza i najmanje četiri pasoša


Gledam ovu moju „ladu" i mislim se da li da kupim prikolicu za put. Nemam puno stvari, nešto rezervnih delova i odeće. Međutim, ja sam Srbin, ponosni nosilac našeg, ponovo crvenkastog, pasoša. Razlika između jugoslovenskog crvenog i srpskog crvenog krije se u nekoliko tona dokumenata koji su neophodni da bi se upoznavao svet. Jugosloven je trebalo samo da mahne pasošem na granici, a Srbin, ako kojim slučajem i stigne do granice, tu istovara prikolicu, raspakuje šator i mirno čeka da stranci utvrde šta to nije u redu sa njim i sa njegovom zemljom.

Dobio sam 45 viza do sad, prešao barem 200 granica, neke prolazio bez problema, neke sa celodnevnim zadržavanjima. Promenio sam pet pasoša i, evo, načinjem šesti. Putovanje je svojevrsno obrazovanje, a šta će političari sa obrazovanom ruljom? Tada bi bilo mnogo teže izjednačiti Pariz sa parizerom.

Naša zemlja je u poslednje vreme jurila Evropsku uniju kao petao kad krene da juri ćurku da bi joj pokazao svoje muške kvalitete. U toj trci je zaboravila da produži bilateralne ugovore koji se odnose na Jugoslaviju i njene (plave) pasoše. Na osnovu tih ugovora odobrenje za ulazak u nekoliko država (npr. Kina, Rusija, Mongolija, Kirgizija, Azerbejdžan) mogao je da izdaje naš MUP u Ljermontovoj za jedan dan, uz naknadu od 330 dinara. Za srećne nosioce novog pasoša potrebna je daleko ozbiljnija papirologija, a cena vize je najmanje 50 evra. Pošto mnoge od ovih zemalja kod nas nemaju diplomatska predstavništva, to znači da se pasoš, zajedno sa prevedenim dokumentima, mora slati u Sofiju, Budimpeštu ili Beč. Kada sam bio primoran da izvadim novi pasoš, malo je nedostajalo da ga zafrljačim u lice nedužnoj službenici.


Naša birokratija je zasnovana na sistemu „ne lipši magare do zelene trave", pa me političari teše kako ću jednog dana ići bez viza u Evropu i, kad uvedu vize za Mesec, verovatno da će za Srbe biti viznih olakšica. U međuvremenu treba da sedim kod kuće, oni će putovati i za mene. Što se tiče majke Rusije, bezvizni režim koji su nam uveli će još ko zna koliko da čeka na našu ratifikaciju. Pa nismo ludi da to obavimo preko noći, pa da se ne upotrebi za političku kampanju! Velike reči, dela nigde.

Crnogorci, Albanci, Hrvati - svi prolaze bolje. Da li smo mi najgori? U ambasadama su me savetovali da sa sobom pored novog, za svaki slučaj, ponesem i Miloševićev plavi pasoš. Više se ceni. Jutros me je nasmejao vic kako su jedanput teroristi kidnapovali sve bitnije srpske političare i tražili deset miliona evra otkupa. Pretili su da će ih, u suprotnom, sve politi benzinom i zapaliti. Nema država novca, sve pokradeno, pa su se građani organizovali da sakupe priloge... neko dao litar, neko dva, neko pet, koliko može.

Ja bih, vala, pun rezervoar!

Prvo se prolazi tortura naših službenika. Za novi pasoš sam morao da ustanem u četiri ujutru da bih otišao da zakažem termin za taj dan. Čekaš, a ne znaš da li ćeš uopšte doći na red, na kraju zaboraviš i što si došao. Kad dočekaš ono što ne znaš šta je, kao u Kafkinom „Procesu", sav sijaš od sreće. Gledam, ljudi došli sa ćebadima, termosima, kampuju. Jeee, u sedam ujutru sam dobio cedulju da ću moći da čekam naredni red u pet po podne. U zemlji Srbiji to je jednako dobitku na lotou.

Posle višednevnog obilaska naših institucija, prelazim na ambasade. Prepuna mi je kuća kojekakvih dokumenata, potvrda, računa.

Za početak mi treba samo osam ili devet viza. Do kraja putovanja više od 55. Najmanje četiri pasoša. Kod nas ne postoje „dodatni listovi" za pasoš, dobijanje nove putne isprave u inostranstvu je izuzetno otežano ukoliko u nekoj državi nemate registrovano prebivalište duže od tri meseca... Kad sam već Srbin, što ne bih ostao kod kuće?! Putovaću preko svojih demokratski izabranih predstavnika, luksuznije, duže i dalje nego što sam sanjao...

Najgori su u ambasadi Slovenije

Mnogo se nauči o zemlji na osnovu njihovih službenika. Zauvek ću pamtiti ljubaznost ljudi u konzulatima Filipina i Irske, ambasadama Malezije, Kine, Japana, Indonezije, čak i SAD. Nisam ni slutio da je najgore ophođenje prema našim građanima u ambasadi Slovenije. Žena za šalterom se brecala na sve redom. Dokumenta koja joj nisu bila potrebna bacala je strankama u lice kao psima. Iako imam besprekornu dokumentaciju, smatrala je da ne treba da budem u Sloveniji više od 15 dana, nije joj jasno šta bih duže tamo radio.

Možda je u pravu. Prođe čovek Sloveniju za dva sata. To što tamo imam bliske rođake, koji su mojoj majci u detinjstvu spasli život, nije dovoljno. Rekao sam im da sam profesionalni turistički vodič, da me zanima da obiđem njihove znamenitosti, možda nekom prilikom budem vodio ture kroz Sloveniju. Ali, prema rečima službenice, za to je potrebna posebna viza. Sa ovom, valjda, mogu samo da budem kod rođaka u kući i ne smem da izlazim napolje?!

Viktor Lazić