Na put ali kao automehaničar

Bio bih već na putovanju, da sam na vreme sakupio tri tone dokumenata. Nedostaje mi još samo pola tone. Kada ću već biti u Beogradu za prvi maj, odlučio sam da ostanem kod kuće i za porodičnu slavu, Đurđevdan, tako da ćete do tada čitati kako teku moje pipreme za veliki put. Priprema dokumentacije je teža od samog putovanja a često je ispunjena i zanimljivim avanturama. Najlepši doček, pored počasne konzulke Filipina, Verica Milaković, koja bi trebalo da bude simbol diplomatskog opštenja, bio je u ambasadi Australije. Nikada nisam brže dobio vizu (i to na godinu dana!) niti sa više ljubaznosti, poštovanja i osmeha. Izuzetno šarmantna službenica u australijskoj ambasadi toliko me je očarala svojim osmehom i pokretima da mi se nije izlazilo iz njihovih prostorija.
Pravo iz ambasade sam otišao u Manik servis. Presvukao sam se u radnički konbinezon, zavrnuo rukave i utonuo u ulje. Vlada Potkonjak, moj mentor, obučava me već danima. Za sada najbolje znam kako da Ladu pokvarim. Naučio sam da uradim veliki i mali servis, da zamenim kočnice i još sjaset sitnica koje će mi veoma značiti. Ukoliko me Lada izda u nekoj nedođiji, poštovani čitaoci molim Vas da u moje ime odete do mog dragog mentora, inače veoma prijatnog mladog čoveka, i da mu zavrnete šiju.
Posle više sati u kombinezonu, prljav i garav, i dalje sam razmišljao o lepojki iz ambasade Australije. Trebalo je da odem do Pravnog fakulteta da podignem potvrdu o diplomiranju. Sa njenim osmehom u glavi i viziranim pasošem u garavoj ruci, zaputio sam se na Pravni. Tek kada sam video niz čudnih pogleda profesora i studenata, shvatio sam da nešto nije u redu. Zaboravio sam da se presvučem! Automehaničar u kombinezonu na pravnom, među ulickanim plavušama i profesorima u odelima izgleda kao slon u staklarskoj radnji! Jedna drugarica mi je prišla i počela da se smeje. Pitala me je da li sam ja to počeo da sakupljam materijal za doktorsku disertaciju iz uporednog prava...
Za daleki put poznavanje automobila jednako je bitno poznavanju prava države u koju se ide. Kada sam kupio Ladu Nivu, roditelji su svima pričali da sam doveo Ruskinju u kuću, pa me je nekoliko rođaka zvalo da čestita veridbu. A kupovina Lade Nive jeste slična veridbi sa Ruskinjom. Veoma je zahteva, traži održavanje, gomilu para, stalno nešto moraš da se petljaš oko nje ali zato i daje daleko više od drugih. Omogućava ti da se zaglaviš u mnogo daljoj nedođiji i u dubljem blatu nego sa bilo kojim drugim automobilom.
Sve je mehanika, pa je održavanje veoma specifično. Kako se zove uređaj kojima Rusi gledaju kroz zid? Prozor. Kako se rešava maglenje prozora? Tako što se stakla operu votkom, sto posto funkcioniše. Tačno je da alkohol skraćuje život, ali se bar vidi duplo više! Šta radiš kad nešto počne da lupa ili motor da zuji? Pustiš jače radio. Šta se radi sa delovima koji otpadnu usput? Baciš ih. Dobar savet glavu čuva.
Pravi test za Ladu Nivu su bila dva putovanja koja sam već uradio, jedno do Londona i nazad. Put do Londona je bio značajan i zbog toga što sam prvi put vozio levom stranom. Drugo putovanje je bilo po Kosmetu, uzduž i popreko, od Mitrovice do Šare preko Gnjilana, Prizrena i Peći. U sred zime, Albanci su me preklinjali da njihove automobile vadim iz jaruga. Na Šari smo Ladu jedva našli jer je bila zatrpana snegom. Ali Lada gura, nema za Ruskinju ni dovoljno zime, ni dovoljno votke. Iskreno sam je zavoleo. Vernost je za mene bitna osobina, pa još uvek nisam dozvolio da je niko drugi vozi.
Zgrožen onim što sam video, napisao sam tekst o Kosovu na engleskom za jedan italijanski magazin. Prvi deo je objavljen krajem marta i upravo su mi javili da je najčitaniji tekst u tom časopisu. Računam, ako je Lada mogla da preživi kosovsku zimu i okruženje, moći će da stigne i do Vladivostoka i nazad do Beograda. Najveći problem predstavlja deo puta od Irkutska na istok, pošto na ruti koju imam u planu ima oko hiljadu i nešto kilometara neasfaltiranog puta. Pratiću lokalno stanovništvo, pa kud idu svi drugi, koze, magarci i druge Lade, ići će i moja Lada Niva.
U pripremama za put mi pomaže rođaka iz Slovenije, Aleksandra Dvorančić. Ona će napraviti moj blog na kome ćete svakih nekoliko dana moći da pronalazite najsvežije informacije sa mog putovanja, mnoštvo fotografija, video i audio zapisa. To je vredna i visprena gimnazijalka avanturističkog duha kojoj ništa nije teško. Spoj tradicionalnog srpskog, domaćinskog obrazovanja i evropske širine, zaista mi je čast što se uključila u moj projekat.
U jednoj instituciji od koje sam očekivao pomoć u vidu pisma koje potvrđuje našu saradnju – optužili su me da sam špijun! Naime, pošto sam toliko zemalja obišao i pošto toliko tek planiram da obiđem, za to ne može postojati nikakvo drugo objašnjenje do toga da radim za neku tajnu obaveštajnu službu. A za čiju, čuće se. Neko razmišlja o tome koji su mogući problemi. Ja više volim da razmišljam o rešenjima. Možda se upravo u tome krije sva mudrost mog skromnog uspeha.
Moje pripreme za putovanje su većim delom ispunjene završavanjem započetih obaveza. Pomalo donkihotovski borim se protiv toga da matematičari tumače pravo i odlučuju o besedništvu, ne bi li Stradija u kojoj živimo barem malo krenula napred. Nadam se da će ta borba uroditi plodom i da Srećko Šojić neće sprovesti cenzuru na takmičenju iz besedništva koje se održava u utorak. Moje veliko putovanje prepuno je takve simbolike. U svakom trenutku nastojim da ne dopustim klaustofobiji, lenjosti, predrasudama i zastarelim shvatanjima da preovladaju. Želim da najbolje iz našeg društva predstavim u svetu ali i da širinu sveta dovedem kod nas.

www.viktorlazic.co.rs