Doktori, Tito i Slovenci

Tekst objavljen u Press magazinu 10.5.2009

Za prvu turu putovanja – Evropa, Rusija, Filipini, Indonezija, Australija – nisu mi potrebne vakcine. Međutim, nije zgored pred takvu Odiseju ipak proveriti zdravlje. Pored regularnog opšteg pregleda, odlučio sam se i za test na sve moguće seksualno prenosive bolesti. Prošlog oktobra je moje predavanje o liku i delu Josipa Broza u Amsterdamu oduševilo Holanđane ali i Holanđanke. Ne znam da li su zablistale moje govorničke sposobnosti ili priča o Titu (o kome oni ne znaju ama baš bišta sem da je bio predsednik SFRJ i da je bio baja), tek veče posle predavanja sam završio u zagrljaju visoke, ko od brega odvaljene, prirodne plavuše. Imao sam pune ruke posla, no, pred vrhunac večeri mi je tražila sertifikat – da nemam seksualno prenosive bolesti! Izvadila je svoje uverenje, turnula mi pod nos, i, pre nego što se igra nastavi dalje, očekuje da iz džepa izvadim sličnu potvrdu.
Tada sam se nekako izvukao. Međutim, nije prestala da na sertifikatu insistira, pa sam sad odlučio da, kud kontrolišem sve drugo, proverim i to. Šalu na stranu, smatram da se veličina nacije ogleda i odnosu svakog pojedinca prema svom zdravlju. U današnjem svetu velike interakcije (čitaj: gde zaskače ko koga stigne) a sa mnoštvom boleština koje se šire brže i smrtonosnije nego ikad pre, imperativ je modernog čoveka da svoje zdravlje čuva kao najveću svetinju. Spokojan, krenuo sam da dam krv prvi put u domu zdravlja. Radoznalost je ubila mačku, pa zamalo da i ja nastradam – želeo sam da gledam kako ubada iglu u venu. Pošto doktorka nije mogla da nađe venu, iglom je rovarila po unutrašnjosti kože. Nisam ni primetio da mi se toliko slošilo – tek njena koleginica je prokomentarisala da sam strašno beo, dotrčala je do mene, poprskala me vodom i oborila na krevet. Čovek uvek iz pogrešnih razloga završi u krevetu.
Jedva sam uspeo da dam urin posle takvog stresa. Zatim sam otišao u sledeću ambulantu da ponovo izvadim krv za drugi tip laboratorijskih nalaza. Zatim je došao na red bris uretre. Au! Bolje da o ovome ne pišem. Srećom bio sam poučen iskustvom sa vađenjem krvi pa nisam hteo da gledam. Doktorka je tri veoma dugačka štapa zabila tamo gde nisam ni sanjao da se štapovi mogu zabiti – u polni organ, činilo mi se, sve do želuca! Od svih teško stečenih diploma, ova je bila najbolnija.
Zvali me je zamenica ambasadora republike Slovenije, Jadranka Šturm, zbog mog teksta o (ne) ljubaznosti njihovih službenika. Razgovor se kretao od optužbe da nisam doneo svu potrebnu dokumentaciju za vizu, što nije tačno, do izvinjenja. Drago mi je da je ambasada ipak reagovala, jer ne radi se o meni – ja uvek mogu da dobijem vizu neke druge zemlje Šengen prostora pa da sa njom posetim Sloveniju. Pogodilo me je ponašanje prema ljudima koji su došli iz udaljenih krajeva Srbije i za koje je vađenje vize velika avantura i cimanje, a koji, ako nisu zaslužili osmeh, nisu zaslužili ni bahatost. Gospođa Šturm me je obavestila da ambasada Slovenije ima najveći broj zahteva za vizu u Beogradu (?) i da su po anketama njihovi klijenti veoma zadovoljni. U redakciju Press-a se posle mog teksta javilo desetak ljudi koji su moju priču potvrdili. Izvinjenje prihvatam, a siguran sam da će i svi drugi. Bitno je da oni koji su sebi dozvolili takvo ponašanje budu kažnjeni.
Još jedno iznenađenje moja država mi je priredila u Kući cveća. Ovog puta sam, kao licencirani turistički vodič, tamo vodio nekoliko gostiju. Do skoro je ulaz bio besplatan. Sada je neko rešio da na Titu zaradi (što i nije tako loša ideja), a, bogami i da nadoknadi sve što nije zarađeno. Od koga uzeti novac ako ne od naših građana?Tako je odlučeno da ulaznicu u ovaj muzej moraju da plate svi, invalidi, borci, đaci osnovci... Invalidi su se pobunili kao i borci, napravili su pometnju u medijima i to je promenjeno. Zato sada naplaćuju ulaz turističkim vodičima! Ja koji njima dovodim turiste, koji tu poslovno dolazim nekoliko puta mesečno praveći njima profit i radeći na promociji Srbije, treba da platim ulaznicu? Svaka čast, Srbijo. Što se tiče Tita, verujem da se on zajedno sa hiljadama bitnih ličnosti naše istorije još odavno kao cirkuska vrteška prevrće u grobu.