Lutka sa naslovne strane

Tekst objavljen u Press magazinu 17.5.2009

Već danima mi je tesna koža a patike već zajahale put. Imam problem da telo i duh sastavim, jesam ovde a i nisam... Konačno je došao i taj dan, krenuo sam. I to nespreman, kao i uvek. Ne može se nikad dovoljno pripremiti za veliki put. Do poslednjeg trenutka nisam bio siguran na koju ću stranu. Ni sada ne znam kuda ću dalje. Opcije su bezbrojne. Putevi sa svih strana dozivaju.
Moji roditelji su navikli da uvek putujem sam. Nije to iz nekog hira, već više iz nužde. Navikao sam na veoma naporan tempo, često noćim napolju, jedem usput. Hodam, upoznajem i obilazim zemlju bez prestanka. Moji saputnici brzo odustaju, malaksaju, očekuju od putovanja odmor a ne naporan rad. Sistematsko upoznavanje planete nikako nije letovanje. Kad kažem da idem na dvogodišnji put mnogo komentarišu kako ću se dobro odmoriti. Znam da ću se svetski umoriti.
Međutim ovo je prvi put da na ovoliko dugačak put krećem bez češćih pauza i dobrim delom automobilom. Strahovi mojih roditelja su opravdani, kao i Ruzveltov stav da čovek jedino treba da se plaši - straha. Najviše se brinu da me neko ne napadne, ne opljačka... već se to događalo. Ladu Nivu sam izabrao nadajući se da neće biti primamljiva meta.
Krenuo sam rano, između pet i šest sati ujutru. Volim da izađem daleko od grada pre gužve i da vozim dok na ulicama još nema nikoga. Do podne već mogu da obiđem nekoliko mesta i dan iskoristim do maksimuma. Adrenalin me sam budi pre zore.
Kada sam spokojno zajahao Ladu i krenuo da se isparkiram shvatio sam da na suvozačevom mestu sedi zgodna plavuša! Mislio sam da ću na put ići sam, međutim roditelji su mi nametnuli Milevu i sada se vozam Evropom sa njom. Šetkam se okolo, zavirujem svuda a ona nezainteresovono ostaje u kolima. Ne zanimaju svakog iste stvari. Ne mogu da se požalim, sjajan je saputnik, ne prigovara na moju vožnju, ma ne prigovara uopšte. Ume da odćuti ma šta joj rekao i ima sjajnu vrlinu da me do kraja sasluša.
Moram priznati da sam već došao u iskušenje da je zbog svih tih divnih i neuobičajenih ženskih osobina prijateljski zagrlim i poljubim, garantujem da me ne bi odgurnula. Ali možda baš zbog toga sam odustao, eh ko će nama muškarcima udovoljiti.
Ima proporcije manekenke, prekrasne plave oči i ponosito držanje. Slovenija je prvo mesto gde ću zanoćiti. Siguran sam da će moji rođaci biti iznenađeni što nisam sam ali ništa nisam hteo da najavljujem. Teorija „svršenog čina“ je kao moj rusak koji svuda vučem sa sobom. Neće Milevi smetati i ako zanoći u kolima, čak mislim da je to i najbolje rešenje pa taman izazivala mušku populaciju slovenačkih noćobdija. Ako neko od njih pređe granicu pristojnosti, hm, biće zasigurno iznenađen i pamtiće crvenu ladu sa beogradskim tablicama a prepričavaće se, zasigurno i širinom i dužinom „domžele“.
Naime, moja majka je na televiziji nedavno gledala kako u skandinavskim zemljama kažnjavaju vozače kada voze sami tokom saobraćajnog špica, zbog velikog zagađenja i neekonomičnosti. Kako je ljudska rasa neprevaziđena u idejama kako izbeći kaznu, vozači su se dosetili da kupe lutku iz seksi šopa, obuku je, stave na suvozačevo sedište, vežu pojas i daju gas. Sami nisu, to je sigurno.
U strepnji što putujem sam, bar da odvratim eventualne pljačkaše, nabaviše mi Milevu, po ugledu na napred opisane. Vrlo je pouzdana, ne troši vreme, ne troši novac, verna do pucanja i sto posto zdrava. Uzalud sam se branio, pretio da će završiti u prvom jarku kada im odem iz vidokruga, da će policija i ostali smatrati da sam perverzan, da mi možda neko baš opljačka auto da bi na nju navalio, kao jedan tip u Austriji što je opljačkao seksi šop da bi ljubavisao sa tri lutke istovremeno... ništa baš ništa nije pomoglo. „Kad može Evropa, možeš i ti“ rekao mi je otac i eto meni Evrope u kolima, sa pravim srpskim imenom.......... Moja Mileva.

Pre nego što sam krenuo ka bratskoj Sloveniji, otputovao sam do Kosmeta. Moj prijatelj, Thomas Koening, američki profesor, doveo je u Srbiju grupu od 15 američkih studenata. Rešeni su da se malo bolje upoznaju sa problemom Kosmeta. Mene je zamolio da ih odvedem na sever, suprotno upozorenjima njihovih pretpostavljenih da je sever apsolutno nebezbedan gde Srbi stalno prave izgrede. Svima koji žele da slušaju, a ovi Amerikanci su izrazili veliku dozu razumevanja za stavove svih strana, želeo sam da prikažem istinu, kao i bol i jad srpskih enlava. Za mene lično je bio fenomenalan osećaj da vodim turu sa licencom srpskog turističkog vodiča i držim predavanje o Kosovskom boju na Gazimestananu, okružen albanskim selima sa seksi lutkom u autu.
Moj tekst o Kosmetu koji se u delovima objavljuje u jednom italjanskom magazinu na engleskom, španskom i italijanskom jeziku, sa najvećom pažnjom su pročitali. U tom magazinu je to takođe postao najčitaniji tekst. Ljudi malo znaju o stvarima o kojima raspravljaju i odlučuju. Na žalost, o Kosovu najmanje znaju Srbi. Smatram da nisam mogao da izaberem bolje i simboličnije mesto za početak mog istraživanja planete od Kosova i Metohije, jedinstvenog i veličanstvenog kulturnog blaga ali i bola koje sa njim ide.